Kroz svoju dugu istoriju čovek je uvek težio uživanju, a jedno od najstarijih sredstava za to su opojna pića. Ne postoji osoba sa ovih prostora koja ne zna šta je rakija, ali malo ko zna da se otkriće destilacije pripisuje starim Egipćanima, a da konzumiranje jakih alkoholnih pića na ovim prostorima datira još od VII veka, od dolaska Slovena.
Rakija je reč arapskog porekla (al-arak, što znači „znoj“), a u srpski jezik je ušla iz turskog, na kom se jako alkoholno piće naziva raki. Prvi pisani dokazi o proizvodnji rakije na ovim prostorima potiču iz 1354. godine, iz Dušanovog zakonika, gde se spominju oštre kazne za prekomerno uživanje u piću. Proizvodnja nije stala ni tokom viševekovne turske vladavine: Turci su sakupljali takse na aparate za destilaciju, tj. kazane.
Voćne rakije
Voćne rakije na ovom podneblju počinju da se peku u XVII veku, kada su sa Turcima došle i nove vrste voća, poput kajsije i breskve. Rakija se nalazi duboko u tradiciji srpskog naroda: bez nje ne prolazi nijedno okupljanje, bilo da je u pitanju slavlje ili tužan povod.
XX vek nije bio pogodan za rakiju. Masovna industrijska proizvodnja išla je na uštrb kvaliteta, ali se to u poslednjih nekoliko decenija menja. Javljaju se male destilerije koje na tradicionalan način, uz izbor najkvalitetnijeg voća, vraćaju rakiji stari sjaj, i ona se polako vraća na mesto koje joj pripada, rame uz rame sa francuskim konjakom i škotskim viskijem.
Akademska rakija
Ljubav prema tradiciji i rakiji je dva drugara sa fakulteta dodatno povezala. Po receptu naših starih sa sela, odlučili su da svoju ljubav prema rakiji pretoče u piće za svoje kolege i za sopstvenu upotrebu.
Vodeći se istim načinom proizvodnje kao što se u narodu pravila domaća rakija, ispekli su svoju prvu dunjevaču. Tu nisu stali: na nagovor prijatelja, koji su se oduševili rakijom, počeli su da prave rakiju i od drugog voća. Dok se spektar ukusa širio, a tehnike usavršavale, falilo je samo ime, a kako je ideja nastala u toku studentskih dana, ime se samo ukazalo: Akademska rakija.
